Шампиони

НЕМАЊА МАЈДОВ, СВЕТСКИ ПРВАК У ЏУДОУ, ПОНОС СРПСКЕ И СРБИЈЕ
Висока мера вредности
Право самопоуздање потиче из вере. Из вере у Бога, не у себе. Најбоља страна борилачких спортова је каљење снажних личности, кадрих и за животну борбу. Постоји нешто победничко у српском духу и карактеру, нека необична спремност да се изађе на црту сваком искушењу и силнику. На таквом тлу какво је Српска стасавају храбри и одлучни људи, а то су добре особине за спортисте. Имамо много талентованих и самосвесних младих људи који чекају да им отворимо прави пут, њихов и наш

Пише: Дејан Булајић
Фото: Архива саговорника

У години на измаку Немања Мајдов (Српско Сарајево, 1996) остварио је један од највреднијих резултата међу српским спортистима. Заблистао је на Светском првенству у Будимпешти, освојивши златну медаљу у категорији до 90 килограма. Он је први српски џудиста коме је пошло за руком да се окити планетарном титулом. На путу ка трону морао је да савлада седам препрека. Шампионски утисци су се снажно утиснули у свест сјајног џудисте.
– Прошло је нешто више од два мјесеца од овог историјског подвига. Утисци су се једним дијелом слегли, али још увијек су живи, као да се све догодио јуче. Вријеме ће учинити своје и свако дјело поставити на право мјесто. Свјестан сам да ће овај резултат заувјек остати висока мјера вриједности. Зато је и осјећај који носим још увијек феноменалан, а као човјек сам исти, само што сам свјестан да се мукотрпан рад исплатио.

Све си импресионирао, не само резултатом, већ и оптимизмом који си испољавао на сваком кораку?
И иначе сам велики оптимиста, не само у спорту, већ у било којој сфери живота. То је једно од обиљежја мог карактера. Такав сам буквално од малих ногу. Још тада сам осјетио да ће то бити од пресудног значаја. То је та позитивна енергија која одлучује у кризним секундама, између побједе или пораза, свјетла или таме.

Шта је узрок томе?
То је посљедица много фактора. Што се тиче карактера, од малена нисам волио да губим, без обзира на то шта играли или радили, и увијек се играло док ја не побједим. Често сам кроз смијех говорио да нико не би заспао у својој кући, ако ја изгубим. Самопоуздање је увијек велико, јер увијек имам визију у којој ја побјеђујем или успијевам доћи до свог циља. Али, главно самопоуздање долази од велике и истинске вјере у Бога. То је моја највећа снага и мотивација, па то самопоуздање у ствари и није вјера у себе, него велика вјера у Господа нашег. Уздати се у самог себе, без вјере у Бога је варљива ствар. Много сам пута то доказао, како другима, тако и себи.

Шта у даљем току каријере очекујеш од себе?
Морамо бити паметни и стрпљиви. Имам само двадесет једну годину, тек сам закорачио у сениоре и већ сам најбољи на свијету, а притом и један од најмлађих првака свијета икада. Циљ је сачувати здравље, јер здрав човјек може све. А све, ако Бог да, води ка титули олимпијског шампиона. Али, дуг је пут, па зато идемо корак по корак.

КРОЗ БОРБУ ДО ЛИЧНОСТИ

Како објаснити феномен победника?
Побједник је човјек који никада није одустао од својих снова, који је прошао кроз трње да би дошао до звијезда, који је преживио стотине успона и падова, али је ипак истрајао у свом шампионском менталитету. Човјек који је поред много изгубљених и тешких битака, ипак успио добити рат. Желим и негујем то у себи.

Да ли борилачки спортови помажу у креирању јаких личности, дораслих свим животним ситуацијама?
Апсолутно да. То је можда и најбоља страна борилачких спортова, али и осталих олимпијских, јер они регрутују животне борце. Спортска каријера се заврши и онда почиње нови живот и нови изазови, у који сваки професионални спортиста улази и више него спреман, баш због те изграђене личности, очеличеног карактера.

Како објашњаваш чињеницу да смо као нација толико успешни у спорту?
Па прије свега због нашег препознатљивог српског карактера и српског ината. Не дамо другима испред нас. Од значаја је и то што имамо циљ и што смо спремни да се за њега жртвујемо. Наравно, постоји и систем који продукује шампионе. Улажемо у спорт, имамо план, који, наравно, може бити још бољи. Увијек има мјеста за усавршавање.

Како напредује школовање?
И то је наравно битна ствар, јер чини потпуним једног шампиона. Био сам ученик генерације у Основној школи „Свети Сава” у Источном Сарајеву. Са одличним успјехом сам завршио и средњу фармацеутску школу, а сад сам на трећој години Факултета физичког васпитања и спорта, такође у Источном Сарајеву. Сигуран сам да нећу запоставити образовање због обавеза у спорту, јер ми је веома стало да будем комплетна и вишеструко успјешна личност.

Постоји ли нешто што те посебно привлачи у некој другој области?
Веома волим музику и могу рећи да је саставни дио мог живота. Једноставно, не могу тренирати без музике, јер она покреће снажну енергију у мени. Филмове и познате свјетске серије често гледам, посебно у периоду кад се спремам за неки турнир, па између тренинга уз њих „освјежавам главу”. Читам, углавном црквене књиге, светоотачку литературу. Одатле извлачим важне животне лекције, које ме уче како да боље живим сутра.

ТИ МОЈИ ЉУДИ

Породица у твом животу?
Породица је основ свега, из ње све креће. Све добре и лоше особине потичу из породице, од кућног васпитања. И моја највећа подршка је, наравно, породица – мајка Биљана, отац и уједно тренер Љубиша, старији брат Стефан, који је такође шампион у џудоу и мој велики животни узор. Истичем, међутим, и друге људе који ми такође веома значе, као што су моја тетка Љиљана и ујак Бојан. Морам поменути и проф. др Александра Јаковљевића, једног од кључних људи за успјех мој и тима, великог човјека без чије подршке бих тешко стигао до нивоа на којем сам сад.

Које место заузимају пријатељи у твом животу?
Пријатељи су драгоцјени, али само прави пријатељи, који све проживљавају заједно са вама. Ту нема филозофирања – кад смо доље, заједно смо доље, али и када смо горе, сви смо заједно горе. Хвала Богу, имам поред себе моју браћу Манду, Мелу, Мијана, Акија, Џонија, Мараса, Курета, Ромија, мог брата Бозу и Јању. То је тим свјетског шампиона. Ми смо сви заједно то учинили.

Када си освојио титулу, у Источном Сарајеву се бучно славило. Да ли си свестан колико успеси спортиста значе народу?
То је један од најљепших тренутака у мом животу. Баш се славило, сви су пратили, гледали, навијали и били уз мене свом позитивном енергијом. Имао сам сјајан и незабораван дочек у свом граду, а то није лако заслужити. Напротив. У свом родном крају најтеже је стећи искрену наклоност. Зато ми је то искуство велика инспирација и мотивација за будућност. Понекад ми се чини да спортисти као ријетко ко могу да уједине народ. Можда зато што сви осјећају са колико искрене жеље носе дрес Србије, чак и када не успјевају да остваре своје амбиције. Циљеви наших спортиста постају заједнички циљеви, а када се остваре, онда је то заједничка радост.

Какав је заиста осећај представљати свој народ и борити се за њега?
То ми је искрено велика част, али уједно и велика обавеза. Борим се за Србију и Српску, за наш народ и за све добре људе који воле спорт. Поносан сам што могу да их учиним срећним, барем на трен. Исто тако, стално ми је на уму да су репрезентативци ријетки и срећни појединци, који имају привилегију да носе грб своје земље на грудима. Такве се прилике не пропуштају и ја ћу их, када ми се год укажу, искористи на најбољи могући начин.

СВЕ ЗА СВОЈ НАРОД

Република Српска има разлога да буде поносна на многе шампионе, који су стасали на њеној територији?
Ми из Српске смо специфичан народ. Идемо сами против свих и не бојимо се никога на свијету, јер свима смијемо изаћи на мегдан. На таквом тлу стасавају храбри и одлучни људи, а то је добра карактеристика за спортисте. Задовољство ми је што могу да кажем да заиста има много талентованих младих људи, којима мало треба да изађу из сјенке.

Они стасавају у време када многи имају проблема са идентитетом, заборављајући ко су и одакле су?
То је генерално лоша ствар, бар по мом мишљењу. Свако, наравно, има право да другачије гледа на то, али ја мислим да свако треба да зна одакле је, одакле су му коријени и не смије то да заборави. Поносно то кажем – родом сам из Фоче, тачније са Пређела, живим у Источном Сарајеву и Републици Српској, а све базичне припреме обављам на нашој олимпијској љепотици Јахорини. За свој народ спреман сам да дам све од себе. При том, осјећам велики понос, јер мало је оних који своје успјехе могу да подјеле са својим народом.

Имамо ли проблем са васпитавањем младих генерација и да ли их често препуштамо вољи времена?
Очигледно да имамо. Све је лошије и лошије, све је мање културе и кућног васпитања. Такође је присутан велики недостатак правих циљева и правих узора у њиховој визији. Ја сам и тренер у нашем џудо клубу „Рандори”, у Источном Новом Сарајеву, тако да имам сваки дан додире са дјецом различитих доби. Наравно, још увијек има ту стварно предивне дјеце, али генерално у вези са омладином потребне су нам бројне промјене, сасвим другачији пут и пуно подршке.

Како их упутити на праве стазе?
Родитељи су све покрећу. Морају да вјерују у своју дјецу, да уложе у њих, не само новац, већ и много времена, да им покажу праве вриједности и науче их њима док још одрастају. А као држава, морамо медијски, посебно на телевизији, више да приказујемо праве узоре, великане и легенде, да их више награђујемо и цијенимо, а не да нам дјеца углавном гледају безвриједне, бешчасне и пропале људе, који се брукају по којекаквим шоу програмима и за то добијају паре. То се мора мијењати. Водите здрав начин живота, учите школе, борите се сами за себе, јер нико то не може умјесто вас. И идите разумним путем, Божјим путем.

***

Одлука
– Од шесте године сам се посветио џудоу, а са десет сам већ одлучио шта и ко желим бити. Кад нешто тако одлучите, онда тиме ставите тачку и не размишљате о другим стварима. Мислим да све што сам жртвовао тада, чега сам се одрекао до овог тренутка, сад могу да дупло боље проживим.

***

Стварање породице
– Тренутно ме највише привлачи идеја стварања породице.  Наравно, нећу журити, јер то треба да се догоди спонтано. То није мала ствар, али волио бих да се догоди што прије. Сматрам да су породични људи испуњени неупоредивим животним садржајем, који их чини утолико снажнијим и отпорнијим на разне свакодневне изазове.